Žaba na Borisov Način

Tekst preuzet sa bloga b92. Zašto glasati za DS i Tadića.

Prosecan gradjanin Srbije ima zavrsenu srednju skolu, 37 godina, zivi u predgradju. Prosecan gradjanin Srbije nema problema sa vizama. U inostranstvu je bio jednom. U Crnoj Gori. EU je totalna apstrakcija a o Zapadnoj Evropi zna da su plate dobre ali i da nas mrze. Prosecan gradjanin Srbije ne govori ni jedan strani jezik. Stranu literaturu ne cita a od domace uglavnom novine. U kuci ima komplet knjiga kupljenih preko sindikata davnih dana koji nikad nije procitan. Kada pomisli na knjizevnost u glavi mu je Marko Kraljevic. Prosecan Srbin od svih instiucija najvise veruje Crkvi.

Prosecan gradjanin Srbije je cuo za internet ali kompjuter nikada nije koristio. Prosecan Srbin ima prosecnu platu od 370 Evra, jedva sastavalja kraj sa krajem. Veruje da nije do njega da je on uradio sta je mogao i da je, sledi, neko drugi za to kriv. Prosecan Srbin veruje da ne moze nista da promeni i nema ideju kako bi to mogao da uradi. Prosecan Srbin je uvredjen i ljut. Ne retko slomljen. Ne retko bez nade. Imao je planove kada je bio mladi ali dogadjaji su ga lomili. Devedeste. Kada cuje da je nekom dobro do njegovog mozga ne moze da dopre da je ovaj to zasluzio radom. Prosecnom Srbinu nije jasno da neko moze u ziovotu da zaradi 11 Miliona Evra ili da vozi dzip a da to nije oteo. Ne veruje politicarima. Ako vec mora da bira najvise mu se dopadaju oni koji lice na njega. Spreman je da poveruje da je neko drugi kriv. Tako je lakse. Kad vidi ulickane politicare koji koristi duge recenice dobija ospice.

***

Boris je stalno govorio da je politika kompromis. U ono vreme ova recenica je zvucala nekako strano. Politika je bila dozivljavana kao borba. Zoran je vodio takvu politiku. I ako cemo posteno drugacije nije ni moglo biti. To sto je tadasnja vlast radila bila je u svemu suprotno onome zasta se tadasnja DS zalagala. Bilo je sve ili nista. Mi ili oni. Mesta za pregovore zaista nije bilo. Milosevic je morao da ode.

Rezultat te borbe je bio 5 oktobar i prva demokratska vlada koja je Srbiju pokrenula u pravom smeru. Tenzije izmedju nas i njih su bile toliko velike da se to jedva dalo kontrolisati. Otpor nacinu na koji je Zoran menjao Srbiju je bio ogroman. Zoran je sekao nogu pod gangrenom a mi smo drzali pacijenta. Zaboravilo se kako je sve to izgledalo. Krvavo. Odijum protiv „doktora“ je bio ogroman. U oktobru 2002 prvi put mi se u zivotu desilo, da moje najblize okruzenje sumlja da li sam na pravoj strani. Vlada je napadana sa svih strana. I od NGO sektora, i od medija, i od opozicije, i od koalicijonih partnera. Zaboravilo se. Zoran je verovao da ce DS na sledecim izborima izgubiti vlast. I u to nije verovao slucajno. Sva istrazivanja su u to vreme govorila da nam podrska brzo opada. Na kraju Zoran je ubijen a svi koji su sumljali su ponovo bili uz njega. Mrtvog. Za njega kasno, za nas jos jedna sansa. Cela Srbija kao da je dozivela prosvetljenje. Katarza. Demokratskoj stranci je za sav dotadasnji bol oprosteno a Zoran je posto legenda. I dalje ostaje da odzavnja Zoranova recenica da grese svi oni koji misle da ce njegovim ubistvom promeniti sistem. Secam se da je Biljana Kovacevic-Vuco pre par godina rekla da joj je zao sto u ono vreme nije imala vise razumevanja. Pitam se samo hoce li nekome ponovo biti zao sto nije imao razumevanja i hoce li onda opet biti kasno? Hocemo li se opet pozivati na naknadu pamet. Na Zoranovo mesto dolazi Zoran Zivkovic. I pored oprosta ljubav je kratko trajala. Zivkovic je pokusavao da nastavi da vodi Zoranovu politiku istim sredstvima, ostro, sve ili nista. Ali pritisak na DS je svakim danom sve vise rasto. Meni je tada postalo jasno da nije problem u narodu. Problem je bio u institucijama, u snazi drustvenih grupa koje su se igrajuci za svoj opstanak protiv takve politike radikalnih promena borili na sve i nista. Drzavna bezbednost, vojska, bogatasi, mediji i nesvesno nevladine organizacije svi su udarali po DS i Zivkovicu. Demokratska Stranka i njena tadasnja politika koliko god bila ispravna imala je suvise neprijatelja. Bila je strana narodu i u ratu sa brojnim drustvenim grupama. Iako smo unutra uspevali da ostanemo zajedno, to nije pomoglo, tokom leta te godine Gosn Orlic podrzan od Karica, DSS-a i brojnih medija i G17 je izveo zavrsni udarac. Bili smo porazeni. Ipak rezultat te i takve politike bio je impozantan. Brod je napokon poceo da plovi u dobrom pravcu i vec danas vidi se kopno. Sigurna luka? EU.

Treba nam kormilar koji nece dozvoliti da se stvari vrate na staro... DS i dalje radi istu stvar kao onda. Razlika: Imamo novog doktora. On je sporiji, vise vodi racuna o zeljama pacijenta, koristi jacu anetseziju. Zove se Boris Tadic. Ako bih zeleo da iskoristim Zoranovu metaforu sa zabom rekao bih da se ista ta zaba iseckana na sitne komade danas servira kao vrhunski italijanski specijalitet. Pacijent mora pristati na tretman. U demokratiji ne moze ni biti drugacije.

***

Ta cudna transformacija od Borisa sa kojim sedite i pijete kafu u Borisa javnu licnost mnogima deluje cudno. Boris je bio 10 godina u opoziciji. Gotovo od osnivanja Demokratske stranke. Demokratska Stranka se ne jednom cepala ali Boris je ostajao tu. Boris je hapsen, dobijao je kao opozicionar batine, 2000 mu je kao i drugima glava bila u torbi. Isti Boris kome danas mnogi spore politicku hrabrost? Da li je moguce da je sve to prosao i bio dosledan da bi jednog dana 14 godina kasnije sve to sto je radio prodao? Da li bi zbog vlasti prodao veru za veceru?

U politici uvek ima ljudi koji su tu samo zbog licnog interesa. Demokratska stranka u tom smislu nije izuzetak. Ali Boris Tadic nije od tih. U to sam bez ikakve rezerve apsolutno siguran. Znajuci sta je i kako radio do 2004, slusajuci njegova predavanja i razgovarajuci sa njim u 4 oka, kao u to vreme klinac kome nije imao nikakvih razloga da se udvara. Siguran sam da je ovaj Boris isti onaj Boris Tadic koji je od samog osnivanja aktivan u Demokratskoj stranci, isti onaj Boris koji je hapsen. To je isti onaj Boris koji je od strane ljudi koji su birali i sledili Zorana Djindjica izabran za njegovog naslednika. U ovo mozete da sumljate koliko vam volja, ali to je tako. Covek koga sam poznavao i koga sam cenio je jos uvek tu. Danas je on kadidat za Predsednika Srbije.

***

Ljudi kao sto je moj rodjak u Srbiji je najvise. Na svim izborima do sada oni su odlucivali ko ce voditi Srbiju i u kom ce pravcu ici Srbija. Tako ce biti i ovaj put. Boris zna da ovakvi ljudi glasaju za Velje, Kostunice i Nikolice. Na svim izborima do sada bez izuzetka ove ruralne strnake su dobijale vise 50% glasova. Tako je bilo i 2000. Kostunica je bio kandidat za njih ne za nas, Velja je jedini koji je mogao da ih povede. Kostunica mora biti kandidat. Tako je rekao Zoran. Uvek sveze obrijan, sa cudnim, narodu stranim metaforama (sta li je to metafora?), glagolima na kraju récenice znao je da nikada u takvoj Srbiji ne bi mogao da pobedi Milosevica. Boris zna da svaki put kada upotrebi rec „metafora“ budi sumlju kod prosecnog biraca i postaje mu stran. Boris zna da ako ne pridobije mog rodjaka ne moze postati predsednik... Vreme je za srpsku trobojku, proste ili prosto prosirene recenice, vokabular koji se zavrsava na 3000 reci, a umeto latinskog Cercila ili Aristotela eventualno Vuka Karadzica. Dositej je vec zabranjen. Poruke moraju biti jasne. Samo tako postoji sansa.

Nas to nervira. Boris to zna. Ali nema izbora. Sva nasa naklonost i svi nasi glasovi ne mogu da nadoknade cinjenicu da nismo vecina. Da bi uspeo potrebni su mu svi nasi glasovi. Ali oni nisu dovoljni potrebni su mu glasovi i onih drugih kojih je vise. U stvari Boris nema izbora. Boris zna da kada se obrati nama i ako se obrati nama da ce ga cuti i oni kojima se nije obratio. A to bi moglo da kosta. Ne preostaje mu nista drugo nego da se nada da ce mo razumeti zasto radi to sto radi, zasto prica to sto prica i zasto mu je biografija pobogu napisana kao da ju je pisao srednjoskolac.

Kad covek malo razmisli postaje jasno da je najvise cemu se mi mozemo da nadati predsednik koji je od nasih a koga ce oni prihvatiti kao svog. Boljeg ne mozemo imati. I stvarno od svih predsednika koje je Srbija do sada imala da li je iko bio vise nas od Borisa? I da li je Srbija ikada imala boljeg predsednika?