Ipak pogođeni dešavanjima prethodnih dana koji su kulminirali jučerašnjim mitingom osećamo potrebu da se obratimo i ogradimo od divljanja jedne grupe huligana koju deo vlasti naziva "srpskom omladinom". Svi mi takođe pripadamo srpskoj omladini i u ovom trenutku nas je sramota što smo možda išli zajedno u školu sa tim ljudima, možda negde i popili piće. Svi ste verovato već videli klip sa You Tube-a "kosovo za patike" koji samo govori o tome zbog čega su neki ljudi išli na protest. Veliki broj ljudi i ne zna čitavu priču i razloge otcepljenja Kosova. Mnogi misle da je to problem od juče, mnogi takođe ne znaju šta je diplomatska borba. Ali nisu oni krivi. Oni se vode jednom izjavom čoveka koga smo 5. oktobra jedva oterali, a koja glasi "ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo". Pa i to smo pokazali od te 89-te pa do 2000-te tukli smo se sa svima redom i od svih dobijali batine. Ali ni to nije najstrašnije. Još strašnije je to da su se slične parole mole čuti i juče i prethodnih dana od nekih novih Miloševića (demokratsko lupanje prozora, legitimno paljenje administrativnih prelaza...). Te izjave su nesumnjivo podstakle na nasilje do koga je došlo.
Svakim danom se sve više unazađujemo i vraćamo u prošlost i svakim danom sve više izgleda da je najbolji među nama dao svoj život tog 12. marta uzalud. Ipak nadamo se da nije tako i nastavićemo da se borimo za demokratsku, evropsku, bogatu i ekonomski jaku Srbiju sledeći tu viziju koja je ostala kao zavet i koju nemamo prava da napustimo. Uvereni smo da će ipak preovladati racionalnost i razum i da će većina shvatiti da nasiljem i samoizolacijom ne možemo ništa učiniti u odbrani Kosova i zaštiti našeg stanovništva iako se ta ideja ovih dana zagovara od ljudi kojima je jedino stalo do fotelja.
I Još jedna stvar. Ovo je tekst Marka Vidojkovića koji nam možda najbolje odslikava današnju omladinu i Srbiji i objašnjava uzroke onakvog divljaštva.
Правила
Кад им је било годину дана, очеви су им
се крили од војних позивара. Кад им је било
две године, њихове мајке су на телевизији
гледале почетак рата у Босни. Кад им је
било две и по године, родитељи су им постали
технолошки вишак у некада добростојећим
друштвеним предузећима и привредним гигантима.
Кад им је било три године, њихови родитељи
морали су да продају замрзивач да би имали
шта да једу. Кад им је било три године и
десет дана, марка је вредела десет милијарди
динара. Кад им је било три године и двадесет
дана, марка је вредела сто милијарди динара.
Кад им је било четири године, њихови очеви
продавали су бензин на улици, а мајке цигарете
на пијаци. Кад им је било четири и по године,
очеве су им приводили због продаје бензина
на улици, а мајке због продаје цигарета
на пијаци. Кад им је било пет година, у госте
су им дошли рођаци из Книна, а ни до данас
нису отишли. Кад им је било пет и по година,
одгледали су свој први порнић, на ТВ Палма,
кад су се пробудили у три ујутру, јер их
је болео стомак. Кад им је било шест година,
право из обданишта вукли су их на демонстрације,
а увече су их изводили на терасу да ударају
у шерпе. Кад им је било седам година, пола
школске године су преседели код куће јер
су просветни радници штрајковали. Кад
им је било осам година, даљи рођак им је
скочио с терасе, јер више није могао да
издржи. Кад им је било девет година, очеви
су им се поново крили од војних позивара,
а мајке су им, док су блејали у подруму
(зграда није имала атомско склониште) причале
како су им се очеви исто тако крили од војних
позивара осам година раније. Кад им је
било девет и по година, у госте су им дошли
рођаци из Пећи, а ни до данас нису отишли.
Кад им је било десет година, једног лепог
октобарског дана очеви су им рекли да остану
код куће, а ако се очевима нешто деси, мајка
и сестре су од сутра њихова одговорност.
Исте вечери, очеви су се весели вратили
кући, а следећег дана поново су били намргођени,
као да се ништа није ни десило. Кад им је
било дванаест година, херој им је био Шарени.
Кад им је било тринаест година, Шарени
и његови убили су премијера. Њихове мајке
су плакале, а њима је потајно било драго
што им мајке плачу. Кад им је било четрнаест
година снимили су мобилним како им „мала
фукса из шестог три” пуши у школском ве-цеу.
Кад им је било четрнаест и по година најбољег
друга су им изболи ножевима на екскурзији
у Лепенском виру. Кад им је било петнаест
година згутали су свој први ексер. Кад
им је било петнаест и по година, очеви су
им ушли у кредит за кола. Кад им је било
шеснаест година њиховим очевима одузели
су кола јер су поново изгубили посао и
нису имали од чега да их отплаћују. Кад
им је било шеснаест година и два месеца
заваљали су свој први кет вутре. Кад им
је било шеснаест и по година, организовали
су оргије с екипом коју су упознали преко
нета. Данас им је седамнаест година. Свуда
су око нас. Пред њима је будућност. Чик
нека се неко усуди да им поставља правила.
Чик нека се неко усуди да им приговори
што се не придржавају правила. Чик нека
им неко објасни зашто уопште треба да се
придржавају било каквих правила. Они ће
да праве нова правила. Нико вас неће ни
питати да ли се са тим правилима слажете.
Марко Видојковић
Izvor, Politika 23.10.2007.
No comments:
Post a Comment